Ko se to tamo izdvaja?

Ko se to tamo izdvaja?

Rodila sam se verujem kao većina, toliko slična sa svim ostalima a opet toliko različita od ostalih. Verujem da je u tome unikatnost našeg postojanja. Zapravo, jedna od unikatnosti…

Odrastala sam kao i većina, u nekim stvarima i situacijama vrlo slično kao i ostali, a u nekim baš potpuno drugačije. Verujem da je i jedno i drugo ostavilo traga u mom životu. Rekla bih, isto kao i većini nas.

Većina želi da se ne izdvaja iz gomile, pa sam i ja tako htela. Ne izdvajati se. Zlatna sredina, u svemu idealno. Istinito ili ne, sada već znam da to uopšte nije bitno. Bitno je da li smo u toj zlatnoj sredini ili ispod ili iznad nje, MI sami, sretni i zadovoljni i u miru sa sobom.

Izdvajala sam se jako, na primer, jer sam bila jedna od retkih kojoj su se roditelji razveli, tamo na polovini 70-tih godina prošlog veka. Teško sam se sa time mirila, zbog toliko razloga… Ne ulazim sada u detalje, davno bilo, a i nema koristi pretresati nešto što je bilo davno. Barem ja tako mislim…

Onda sam se izdvajala zato što sam verovala u ljubav i dobrotu prijatelja, drugara, ma rekla bih svih, više nego ostali. Tako mi se činilo tada. I to me uvek nekako udaralo po srcu i ranjavalo, rekla bih više nego većinu. Kasnije sam shvatila da sam najmanje ja prihvatala sebe i svoju situaciju i samim tim ni sebe nisam baš nešto volela. Nisam baš nešto nalazila razloga zašto bih…

Onda sam se pred kraj prošlog veka, i ja razvela. Ponovo sam se izdvajala u odnosu na ljude u mom okruženju, žene su sklanjale svoje muževe od mene, oženjeni su me saletali, a ja sam tražila sebe… bila sam baš drugačija od većine. Kasnije su se masovno oko mene razvodili. U tome sam bila u zlatnoj sredini neko vreme…

Onda sam ja pre skoro decenije, spojila moj život sa Njegovim, na skoz drugi način od većine. Ponovo sam se izdvajala. Kroz jedno od mojih najtežih perioda u životu, bio je tu, bez da se posebno meša, samo je tu… sada znam kao podrška, kao neko ko me prihvata i voli takvu kakva sam, kao ruka koja će pridržati kada zatreba, kao neko ko me čuva… ne posesivno i ne gušeći, lagano, sa poverenjem u mene, u sebe, u nas… Ne kažem da nema takvih ljubavi i još možda i većih i lepših i glamuroznijih, meni je OVO bilo potrebno. Da u odnosu na bivšeg partnera, koji mi je (i još uvek to radi) pokazivao kako ne trebam, On mi pokazuje kako trebam. U međuvremenu smo od ispod minusa (u svemu ) napravili solidno stanje (u svemu). Neki i zavide. Meni. I njemu. I nama.

Izdvajala sam se i sa svojom bolešću koja mi se odjednom zadesila. Nije bila uobičajena. Mnogo nisam volela sebe zbog toga. Kada sam se zavolela (imala sam “sreću”, pa sam imala svoje pomagače u tome) i bolest je prošla. Neuobičajeno za ostale. A ja sam znala da sam sada svoja.

U međuvremenu sam, za ovih mojih 5+ decenija života, naučila da se ljubav ne traži u drugima i drugim mestima i situacijama, već pre svega u sebi, u svom domu, u svojim situacijama. Kada se tu na ovim mestima pronađe, onda tek sve ima onog pravog smisla i postane jasno zašto smo se jednog dana rodili. Zašto smo se nekada jako izdvajali i bili jako na meti svega što ljubav nije. U ljubavi nema izdvajaš se i ne izdvajaš se. U ljubavi nema dobar si i nisi. U ljubavi nema ispravno si uradio ili nisi. U ljubavi jednostavno JESI. Jesi ti sam. Jesmo mi svi. I svi smo jedno. Svi smo ljubav.

Ko se tu sada zapravo izdvaja, onaj koji jeste ljubav ili onaj koji nije? Rekla bih, najviše se izdvaja onaj koji nije ono što uistinu jeste. Dok glumatamo i pokušavamo oponašati neke osobe, biti kao oni, mi se tada najviše (o)izdvajamo. Ali ne u masi, nego u nama samima. Nešto bode i stiska i guši i zapinje i gnječi nešto u nama, samo zato što Duša naša, prepoznaje da to nije to.

Bila sam nebrojeno puta u toj ulozi. I bila isto tako nebrojeno puta i u ulozi da sam ja Ja. Znate po čemu ih razlikujem? Po osećaju. Po osećaju lakoće i mira i zadovoljstva, kada sam ja Ja. U sebi, u duši. Tada sam i veličanstvena i moćna i ne osećam nikakve prepreke niti kočnice niti granice mogućnosti. Tada osećam ljubav u sebi, onu pravu, istinsku, izvornu. Koja jeste. Veličanstvena i moćna.

Želim svima Vama da budete ono što jeste, uistinu. Tada će Vas primetiti i obratiti Vam se osobe za koje ni ne znate da su na istoj planeti kao i Vi. Njihova obraćanja biće u pravcu još većeg rasta onog što ste Vi. I njihovog naravno, zato što su to, što jesu. I taj rast će imati za osnovu ljubav i zadovoljstvo i lakoću  i sreću i mir. I kako može bolje od toga?

Ne zaboravi da podeliš ovaj prilog sa prijateljima!
No Comments

Post A Comment

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Pisamca „SREDOM U PODNE“

Prijavi se na pisamca „Sredom u podne“, koja nisu obična pisma, već pisana sa mnogo ljubavi i pažnje, da te podrže, pokrenu, inspirišu, da te potvrde i da znaš da nikada nisi sama.

U pismu Dobrodošlice čeka te link gde možeš da besplatno preuzmeš za sebe odlomak iz knjige "Čudesna pitanjca"!!

Email adrese ne ustupaju se trećim licima ni pod kojim uslovima.

Uspešno ste se prijavili, hvala!
POSETITE SVOJ INBOX ILI SPAM / JUNK SANDUČE
PREUZMI BESPLATNO
deo iz knjige "Čudesna pitanjca"
Email adrese ne ustupaju se trećim licima ni pod kojim uslovima.