Ne osećam se dobro kada radim ono što ne volim. Stisnem se i, mada ređe nego pre, zastane mi u grlu knedla koja mi zasuzi oči. Pritiska me iznutra, gromada jedna, i urla:

“Ne osećam se dobro! Želim napolje! Pusti me!”

Škola kao “siguran put” – istina ili mit?

Generacije su odrasle na čuvenim stavovima da se završe škole kako se ne bi moralo mučiti u životu, da nam bude lakše. I prihvatili smo to kao svoju istinu.

Da, nekada je završena škola nekome donela lakši i radosniji život. Nekada, nekome. Ne uvek i ne svakome. To se često prećutkuje.

Marljivo smo završavali škole, učili vredno, bez pitanja da li nas to ispunjava i čini srećnim. Usvojili smo ideju da je škola jednaka sreći. Tačka.

Kvačica u priči: unutrašnji poziv

No, ta “kvačica” u priči postoji da nas trgne, osvesti i natera da preispitamo automatizme. Kako kod svakog, doživljaj je različit.

Ipak, ovaj stav o povezanosti škole i sreće i danas veoma utiče na mnoge, iako se polako i globalno smanjuje ta slepa posvećenost.

Život kao zaraza – preživeti ili živeti?

Zaraza ovakvih stavova obuzima nas ako joj se nađe i delić prostora u nama.
Tada jedino bitno postaje preživeti – po svaku cenu, dozvoliti da rade sa nama šta hoće, samo da izguramo.

Većina preživi.
Neki, nažalost, ne. Izaberu da odu.

Reakcije na preživljavanje i promene

Oni koji prežive, različito reaguju:

• Neki naprave velike promene i krenu drugačijim putem.

• Neki su zahvalni što su preživeli i nastave kao pre.

• Neki razmišljaju, ali ne preduzimaju ništa, lebdeći između povetaraca i oluja života.

Šta ako sreća ne zavisi od škole?

Šta ako lagodan život u klimatizovanom kancelarijskom prostoru sa sekretaricom i automobilom nije nužno sretan život?
Šta ako je to nekome nelagodno? Možda nije nezahvalan, već na putu osvešćivanja.

Radost je individualna i nalazi se u raznim akcijama koje svakodnevno preduzimamo sebi i svetu oko nas.

Radost je u različitostima i interesovanjima

Neko uživa u višesatnim vožnjama, a za nekog je to ropstvo.
Neko bez diplome poseduje znanja i veštine za kreativne poslove od kojih lepo živi, jer ih voli i stalno uči iz svega što ga okružuje, ne mareći za zvanične papire.

Neke školske diplome, sa druge strane, mogu biti poput kaveza u kojem srce ćuti i gubi slobodu.

Kako slušati svoje srce

Stisne me svaki put kada radim nešto što ne volim.
Zato taj osećaj primetim, prihvatim, pustim da prođe kroz mene.

Zahvalim mu se, zapitam šta još može biti tu, nevidljivo za mene, i tražim najbolje rešenje za sve povezane sa situacijom.
Šeretski se nasmejem svom vernom srcu, i znamo oboje – kavez se raspršio.

Pomazim ga rukama, a on mi uzvrati radosnim otkucajima.

Taj osećaj se računa i broji. To volimo.

p.s. Ovo nije priča protiv školovanja. Ko me poznaje, zna da sam za edukaciju i ulaganje u sebe. Završila sam formalne i neformalne škole, stekla diplome i sertifikate, kao i znanja bez pisanih dokaza.

Dokazi ostavljaju trag, bilo da sam negde podbacila ili podigla svoj nivo – sa ili bez papira.