Priča koja je možda izmišljena… a možda i nije

Priča je izmišljena, a možda i nije. Isto kao što su i likovi u priči izmišljeni, a možda i nisu.

Došla je do dna dna – onog fizičkog, kada telo više ne može da izdrži nošenje uverenja i stavova koji se tegle decenijama.

Iscrpljenost i svesnost

Uvek je znala da treba nešto promeniti, bila je svesna svega, i opet je birala da se i dalje iscrpljuje.
Zato što se raznorazni dugovi, nekad davno prikačeni na i uz sebe, trebaju vratiti. I nije reč samo o novčanim dugovima. Da bar jeste…

Oni koji je najviše vole, hteli su da pomognu, svako na svoj način, onako kako je najbolje umeo. U silnoj želji da joj pomognu, bilo je molbi, traženja, zahtevanja, pa i pretnji…
Uzalud.

Padala je sve više i sve češće. Bukvalno. Bila je ugruvana, izranjavana iznutra već odavno, a onda je i spolja to postalo vidljivo. Sve više…

Kraj ili početak novog života

Da li je bilo vreme za kraj tome?
Da li je bilo vreme za početak nečega novog?
Da li uvek kraj nečega znači i početak nečeg drugog?
Da li je za početak nečega novog uvek neophodan kraj onog prvog?

Da li je zaista ovo jedini način na koji se može živeti trenutno?
Da li postoje i druge mogućnosti opstanka sada? Preživljavanja? Ili življenja? Već i danas?
Ili se treba dočekati to neko sutra koje već odavno ne dolazi… Valjda zato što je uvek danas?

A kada se dođe do dna dna, ili se nestane, ili se nastane.

Nestane – zapravo, samo tog izmučenog tela nema više. Duša je i dalje živa i, izranjavana, traga za nekim novim telom.
Da li da nastavi biti ranjavana? Ili da novim telom isceli sve svoje rane?

Ili nastane osoba – sa novim uverenjima, novim stavovima, novim načinima življenja. Čisto kao izbor da bude tako. Zbog sebe, svog tela, svoje duše.
Zbog svojih najmilijih kojima je potrebna radosna, nasmejana i srećna osoba. Zbog njih, jer takva pokazuje da i oni mogu i trebaju biti takvi.
Da bi i oni svojim potomcima mogli pokazati isto to.
Da bi se prekinuo lanac teškog, mukotrpnog, bezradosnog života i živelo opušteniji i laganiji život.

Izbor radosti i oslobađanje

Bilo je vreme da izabere – došla je do zadnjeg izbora.

I onda je presekla. Uradila je to. Po ceni da izgubi sve što je gradila i u šta je ulagla, materijalnog i nematerijalnog.
Stala je i pustila da se stvari reše same od sebe, kako znaju i umeju.
Dopustila je da drugi pomognu, ko kako i čime može.
Dopustila je da pokaže da ne može sve sama i da ne može uvek biti aktivna. I da ne mora.

Podržana je. Prihvaćena. Pomognuta. Od ljudi, od Boga, od Života.
Na načine kakve samo život sa Bogom može da namesti.

Odjednom se sve posložilo. Odjednom se sve namestilo. Odjednom je sve živnulo – novim dahom, novim sjajem.

Odlučena da se prepusti, odlučena da dozvoli, odlučena da će i dalje biti voljena i cenjena – iako nije u punoj ratnoj opremi, sa svim naoružanjem za preživljavanje.
Njeno telo se iscelilo, a duša se osećala bezbedno u tom telu.

Spuštanje gardova

Da li je jedini način življenja samo ako smo stalno u gard poziciji, čak i kada je ta pozicija sa osmehom?
Gde je već i osmeh u startnoj poziciji za napad?

Začudo, kada spustimo svoje gardove, iskežene usne koje glume osmeh, spustimo svoje naoružanje, uvučemo bodlje, spustimo svu odbranu – za koju naivno mislimo da je jedini način preživljavanja – dolazimo do stanja kada živimo.
Slobodno, lagodno, radosno, svesno.

Ponovo potvrđeno.
Na njenu radost. Na radost onih koji je vole.

E da, i ona i priča su izmišljene.

A možda i nisu…